08.03 1993. Дубрава - Исток

08.03 1993. Дубрава - Исток

 Лишени ритма и смисла, провидна духа, ето: живимо. Мало ко од нас и назире разлоге дисања и варења (које су хвала Свевишњем механичке радње). Да ли нам је довољна помисао да смо данас преживели и да имамо шансе и сутра то исто да урадимо?

Моје перо је тупо а моје мисли су беживотне. Кажем ово потоње јер не знам којим ћу речима описати оно што се дешава око мене, или у мени, и како осмислити форму онога што треба написати.

Безброј слика убијених, укочених лица виђам у сну и на јави. Како се човек брзо навикне на то?! Како се немоћно навикне?! Боже, ти једина надо. Тако си далеко од нас, недодирљив чак и у мислима, чак и сада кад си нам потребан, не знамо сада ни да ли постојиш (сада, може нам се), ништа не знамо о теби, сада, кад о себи спознајемо пуно тога скривеног. Али си једина нада. Зашто си нада? Јер само недодирљиве и несхватљиве ствари могу данас остати неупрљане. Ненагрђене.

Лагао сам: нисам се навикао. Нити то хоћу да урадим (ако се шта питам а не питам се). Не желим да се отргнем реду. Желим да останем оно што нисам: људско биће које нема ничег заједничког са крволочним зверима. Желим, а: могу ли?! Сувише сам већ меса појео и много инсеката погазио. Ако је Бог правичан свака је смрт подједнако вредна, односно једнако грешна за починиоца.

А ја се гадим само људске смрти и задаха људске трулежи. Ваљда су они који се не гаде ближи Богу од мене. Јер не одвајају вредности живота инсекта и човека.

Којој религији да се приклоним, да смрт лакше подносим? Разне религије уче нас различитим стварима. Разни  људи чине то исто. Ми се међусобно свађамо и кољемо, покушавајући да одбранимо туђе идеје и вере, оне које смо прихватили немајући своје а неспособни да живимо без икаквих.

Кољемо се у име Бога, изгледа истог, само га зовемо различитим именима, па нам то смета.  Ко се не коље због тога, коље се из страха да не буде заклан или правдајући се тиме. Све тако у круг.

21.04 1992. Исток

21.04 1992. Исток

 Колико заиста трачеви и оговарања који свакодневно окружују човека могу да утичу на његову судбину?

Рекао бих много. Јер човек није увек оно што он мисли да јесте већ је човек углавном оно што други мисле о њему, оно што други говоре о њему и оно што други направе од њега. Немало пута се догодило (по гебелсовском, комунистичком или већ неком другом разрађеном методом, то сада нема везе) да много пута спомињана лаж прелази полако у опште прихваћену ''истину'' или начин размишљања. Поновите некоме сто пута, вас стотина, да је глуп и од просечно интелигентног човека направићете идиота.

И баш горе поменуту методологију користе трачери свих калибара и нарави. Један трач изговаран данима из уста у уста не само да ће постати опште прихваћена ''истина'' већ ће се у том његовом рабљењу дотеривати и добијати, за трачере, лепше и садржајније форме.

20.04 1992. Исток

20.04 1992. Исток

 Када после извесног времена узмем да чепркам по старим и већ заборављеним стварима и ситницама, као што су писма и разгледнице, или старе свеске и рукописи, ухватим себе како сам већ заборавио на многе људе и жене, на многе периоде и догађаје. Присетим се многих ситуација које су ми некада и те како значиле а које сам прегазио и као да ми никада нису догодиле.

Да ли нас свакодневни живот са својим ситним проблемима и глупостима тера да заборавимо на своје успомене сиромашећи тако већ сиромашан дух (или душу, како хоћете)? Зашто се споменари зову баш тако, зашто смо се у школи сваке године сликали или зашто смо чували писма из војске? Па ваљда баш због освежења сећања, због лепих или ружних расположења која ће заживети у нама када се нечега сетимо, због љубави или мржње, свеједно.

Лепо је сетити се нечега, макар то било и без превише носталгије, јер сада је друго време, у односу на оно прошло, и вероватно многи од бивших доживљаја не би нашло своје место у њему, али је, понављам, лепо сетити се ако не због нечег другог а оно због сопственог сазнања да сте трајали некада и да вероватно још трајете.

21.10 1990. Исток

21.10 1990. Исток

 Музика струји кроз тело. Осећа се. Ја осећам. Ваљда зато што сам празан. Свега се овде има прочитати: записа када сам о нечему размишљао и трагова најгорих кошмара и магли у којима сам бивао изгубљен. Године што су иза мене ми ништа не говоре. Сећања су још увек скривена, бојим се никада неће доћи. И нису сећања кад их не знам.