20.04 1992. Исток

20.04 1992. Исток

 Када после извесног времена узмем да чепркам по старим и већ заборављеним стварима и ситницама, као што су писма и разгледнице, или старе свеске и рукописи, ухватим себе како сам већ заборавио на многе људе и жене, на многе периоде и догађаје. Присетим се многих ситуација које су ми некада и те како значиле а које сам прегазио и као да ми никада нису догодиле.

Да ли нас свакодневни живот са својим ситним проблемима и глупостима тера да заборавимо на своје успомене сиромашећи тако већ сиромашан дух (или душу, како хоћете)? Зашто се споменари зову баш тако, зашто смо се у школи сваке године сликали или зашто смо чували писма из војске? Па ваљда баш због освежења сећања, због лепих или ружних расположења која ће заживети у нама када се нечега сетимо, због љубави или мржње, свеједно.

Лепо је сетити се нечега, макар то било и без превише носталгије, јер сада је друго време, у односу на оно прошло, и вероватно многи од бивших доживљаја не би нашло своје место у њему, али је, понављам, лепо сетити се ако не због нечег другог а оно због сопственог сазнања да сте трајали некада и да вероватно још трајете.