08.03 1993. Дубрава - Исток

08.03 1993. Дубрава - Исток

 Лишени ритма и смисла, провидна духа, ето: живимо. Мало ко од нас и назире разлоге дисања и варења (које су хвала Свевишњем механичке радње). Да ли нам је довољна помисао да смо данас преживели и да имамо шансе и сутра то исто да урадимо?

Моје перо је тупо а моје мисли су беживотне. Кажем ово потоње јер не знам којим ћу речима описати оно што се дешава око мене, или у мени, и како осмислити форму онога што треба написати.

Безброј слика убијених, укочених лица виђам у сну и на јави. Како се човек брзо навикне на то?! Како се немоћно навикне?! Боже, ти једина надо. Тако си далеко од нас, недодирљив чак и у мислима, чак и сада кад си нам потребан, не знамо сада ни да ли постојиш (сада, може нам се), ништа не знамо о теби, сада, кад о себи спознајемо пуно тога скривеног. Али си једина нада. Зашто си нада? Јер само недодирљиве и несхватљиве ствари могу данас остати неупрљане. Ненагрђене.

Лагао сам: нисам се навикао. Нити то хоћу да урадим (ако се шта питам а не питам се). Не желим да се отргнем реду. Желим да останем оно што нисам: људско биће које нема ничег заједничког са крволочним зверима. Желим, а: могу ли?! Сувише сам већ меса појео и много инсеката погазио. Ако је Бог правичан свака је смрт подједнако вредна, односно једнако грешна за починиоца.

А ја се гадим само људске смрти и задаха људске трулежи. Ваљда су они који се не гаде ближи Богу од мене. Јер не одвајају вредности живота инсекта и човека.

Којој религији да се приклоним, да смрт лакше подносим? Разне религије уче нас различитим стварима. Разни  људи чине то исто. Ми се међусобно свађамо и кољемо, покушавајући да одбранимо туђе идеје и вере, оне које смо прихватили немајући своје а неспособни да живимо без икаквих.

Кољемо се у име Бога, изгледа истог, само га зовемо различитим именима, па нам то смета.  Ко се не коље због тога, коље се из страха да не буде заклан или правдајући се тиме. Све тако у круг.